Pod implantacijom u stomatologiji se podrazumeva hirurška ugradnja stranih tela u oralnu regiju, sa ciljem da se omogući bolja i uspešnija protetska rehabilitacija. Do danas su kao implantati korisceni mnogi razni materijali sa manje ili više uspeha, posto ih je organizam pre ili kasnije odbacivao.
Na osnovu dosadašnjih saznanja, može se reći da metale, kao sto su nerđajući čelik, hrom-kobalt-molibden legura, plemeniti metali i mnogi polimeri, koštano tkivo moze tolerisati ali ne i integrisati. Međutim, titan, tantal, niobium i drugi, kao i aluminijum oksid keramika, koji se opisuju kao skoro potpuno bioinertni, mogu biti osteointegrisani pod odredenim uslovima.
Kako izgleda sam proces ugradnje, pogledajte na sledecem snimku:
Pre i posle ugradnje implanta i stavljanja protetike
Implantati koji se danas najčešće koriste mogu biti metalnog ili nemetalnog porekla. Po načinu i mestu ugradnje, kao najčešće do sada primenjivani pominju se subperiostalni i intraosealni (enosalni) implantati. Subperiostalni su veoma mnogo primenjivani šezdesetih i sedamdesetih godina, da bi razvojem i primenom novih generacija enosalnih implantata bili skoro potpuno odbačeni.
Enosalni implantati mogu biti raznih oblika: igličasti, pločasti (listasti), cilindrični, u obliku raznih zavrtanja (šrafova) i dr. Raznih su dimenzija i mogu biti jedno ili dvodelni i raznih dužina. Konvencionalna (klasična) stomatološka protetika, zajedno sa preprotetskom hirurgijom, ima svoje određene granice i mogućnosti. Mnogi pacijenti iz psihičkih, estetskih i funkcionalnih razloga žele da nose fiksne protetske nadoknade, iako im lokalni status to ne omogućava. Mnogi od njih smatraju takođe da im fiksne protetske nadoknade omogućuju bolji kvalitet života. Izrada ovakvih nadoknada je u takvim slučajevima moguća tek nakon ugradnje imlantata. Iako su danas ušli skoro u masovnu upotrebu, mnogi problemi koji nastaju nakon ugradnje nisu u potpunosti rešeni, kao npr. uspostavljanje epitelne insercije na mestu prolaska imlantata kroz sluzokožu usne duplje i dr.
Bez obzira na vrstu primenjenih enosalnih implantata, postoje određene indikacije za njihovu primenu:
– totalna bezubost gomje i donje vilice;
– skraćen zubni niz, obostrano ili jednostrano;
– umetnuta krezubost;
– nedostatak jednog (najčešće) prednjeg zuba.
Primena imlantata može biti indikovana i u maksilofacijalnoj regiji u rekonstrukciji i protetskoj rehabilitaciji većih defekata, kada omogućuju fiksaciju, tj. retenciju obturator proteza, epiteza i dr. Kontraindikacije za primenu implantata mogu biti:
– opšte – hronična sistemska obolenja (dijabetes, ciroza jetre, reumatične i neurovaskularne bolesti itd);
– lokalne – nepovoljni higijenski indeks, veoma izrazena atrofija alveolarnog nastavka, insuficijentni parodoncijum, nepovoljan raspored i položaj preostalih zuba.
Treba reći da je izražena atrofija alveolarnog grebena relativna kontraindikacija, pošto se poslednjih godina usavršila i razvila kombinovana metoda istovremene osteoplastike alveolarnog nastavka i implantacije cilindričnih enosalnih implantata.
Pre pristupanja samom aktu implantacije potrebno je uraditi određene predradnje:
– detaljna lična anamneza i rutinske laboratorijske analize;
– ortopantomografski snimak;
– klinička i rendgenska procena stanja postojećih zuba i vilične kosti;
– izrada studijskih modela;
– određivanje prednosti ili nedostataka eventualne protetske rehabilitacije korišćenjem implantata.